Početak

Možda je ovo bio jedan od prvih momenata kada sam osetila da sam zapravo na pravom mestu. Oni koji me znaju rekli bi da ceo život negde jurcam, a ja se osećam kao da se gotovo ne krećem.

Tog dana sam sedela u bašti restorana u malom italijanskom gradu, sedela sam satima, a opet sam se najviše pomakla od prethodne tačke mog života. Misli su mi se kretale, nekako i prebrzo, gotovo bežale iz glave. Shvatila sam da želim da se vratim nazad. Konobar mi je pristojno iako se meni učinilo grubo, prekinuo tok misli donevši mi ručak.

Da li je do te paste ili do svih nagomilanih momenata koji su joj prethodili, konačno sam shvatila šta želim da radim i ko želim da budem. Tad sam prvi put zaželela da budem ja i da mi to bude dovoljno.
Ali krenula sam od kraja, treba da se vratim na početak ... ipak se odatle i kreće.

Šta je dalje bilo

Osetila sam jak udarac sa leđa i prvo obraćanje meni, prva rečenica koju mi je neko u velikom belom svetu uputio bila je "pazi kako hodaš".

Bila sam zadovoljna mišlju da mi to nekako ceo svet poručuje, ali daleko od toga sa sam se brinula jer oni ipak ne znaju ko sam ja. Možda ne znam ni sama, ali sigurna sam da me niko ne može uplašiti. To neki zovu samoljubljem ili ponosom, ja to zovem brigom o sebi sa dodatkom drskog ponašanja. Tvrdim da ko ne poludi, taj nije normalan.

Sela sam u prvi bar koji sam videla, jer je počela da pada kiša. Prazno mesto pored prozora. Gledam ljude koji prolaze, koračaju odsečeno i vole sa pola srca, tako zaključujem. Prikaz uličnih svetiljki preklapa se sa odrazom mojih pegica, možda i jesam deo tog sveta koji mi je sad tako stran.

Na malom televizoru iza šanka ide reportaža o saobraćajnoj nesreći Grejs Keli i razmišljam da li je njenom tragičnom smrću umrla moda i film kakvih sam ih dosad poznavala. Dan jeste tužnjikav, ali osećam da sada zaista počinje sve.

Boravak u Francuskoj

Već neko vreme sam se vrtela po Francuskoj, bez cilja ali sa elanom, može se reći da sam životarila. Njihove palačinke su najsličnije našim, to mi je smirivalo nostalgiju za domom. Ljudi su sa druge strane, skroz drugačiji.

Htela sam da uradim nešto ishitreno, da dokažem sebi da mogu ili da ubijem dosadu i začinim život ni sama ne znam ali neki podsvesni motiv jeste bio prisutan. Tačno kada se u meni osvestila ta davno rodjena želja za pitomim haosom, bilo je vreme za filmski festival u Kanu. Htela sam među ljude, ne bilo koje nego te ljude. Znala sam da ću moći i da upadnem.

Bilo je potrebno samo malo šarma i fabrikovane drčnosti poznatih, ali uspela sam da se provučem kao pratilja, ili gost model ni sama se ne sećam šta sam slagala, euforija momenta mi je utupila sećanje. Možda je karakteristični izgled i dar za obmanu ali bilo je relativno lako upasti. Tu sam počela da uplivavam u više krugove i lepeza ličnosti koje sam upoznavala se od tad pa nadalje samo širila.